Detekcija curenja vode je pronalaženje tačnog mesta na kome instalacija propušta, i to pomoću posebne opreme, bez razbijanja zidova i podova nasumice. Cilj je da se umesto otvaranja cele prostorije otvori samo mali deo, tačno tamo gde je problem. To je važno jer voda koja izađe iz cevi putuje ispod estriha i uz zid, pa se vlaga na kraju pojavi na sasvim drugom mestu, često u drugoj prostoriji ili kod komšije ispod. Ako se kopa po osećaju, najčešće se prvo razbije pogrešno mesto, a šteta i trošak se udvostruče. Detekcija se koristi kod curenja na vodovodnoj instalaciji, kod podnog grejanja, kod kanalizacije i kod skrivenih vertikala u zgradama. Posle pronalaženja mesta se radi popravka, a prostorija se vraća u prvobitno stanje.

Postoji nekoliko znakova koji se pojave i pre nego što se voda vidi. Prvi je vlaga na zidu ili plafonu, mrlje koje se šire, ljuštenje maltera i pojava buđi u uglu. Drugi je račun za vodu koji je znatno veći nego obično, bez promene u potrošnji. Treći je zvuk vode koji se čuje iz zida ili poda kada su sve slavine zatvorene. Četvrti je pad pritiska u instalaciji. Peti je topao deo poda kod curenja tople vode ili podnog grejanja, koji se oseti i bosom nogom. Šesti je pojava vlage kod suseda ispod. Najjednostavnija provera je da se zatvore sve slavine i pogleda vodomer, jer ako se brojčanik i dalje okreće, negde postoji curenje, i to je najsigurniji znak da treba pozvati stručnu proveru.

Koristi se nekoliko metoda, najčešće u kombinaciji, jer se time smanjuje mogućnost greške. Prva je elektroakustična, gde poseban uređaj hvata zvuk vode koja izlazi kroz pukotinu, a taj zvuk se prenosi kroz cev i kroz konstrukciju, pa se pojačavanjem i poređenjem na više tačaka lokalizuje mesto. Druga je termovizijska kamera, koja prikazuje razliku u temperaturi, pošto vlažan i topao deo poda ili zida ima drugačiju temperaturu od okoline. Treća je ispitivanje pritiskom, gde se deonica zatvori i napuni, pa se prati da li pritisak pada, čime se utvrđuje koja grana propušta. Četvrta je merenje vlage u materijalu. Kod kanalizacije se koristi kamera koja se uvlači u cev i snima stanje iznutra, pa se tačno vidi gde je pukotina.

Termovizijska kamera prikazuje temperaturu površine, pa se na ekranu jasno vidi razlika između suvog i vlažnog dela zida ili poda. Kod curenja tople vode je to najuočljivije, jer topla voda zagreje okolni materijal i na snimku se pojavi traka koja prati liniju cevi. Kod hladne vode je razlika manja, jer vlažan materijal isparava i time se blago hladi u odnosu na okolinu, ali se i to vidi na dobrom uređaju uz odgovarajuće uslove. Kamera ne vidi kroz zid, ona vidi posledicu na površini, pa se zbog toga koristi zajedno sa drugim metodama. Naročito je korisna kod podnog grejanja, gde tačno prikaže raspored cevi i mesto na kome se toplota neuobičajeno širi, što ukazuje na curenje.

Podno grejanje je specifično jer su cevi ugrađene u estrih i idu u petljama po celoj površini prostorije, pa se ne može kopati nasumice. Prvo se proverava koja petlja propušta, tako što se u razdelniku zatvore sve grane pa se otvaraju jedna po jedna uz praćenje pada pritiska. Kada se utvrdi koja grana je u pitanju, koristi se termovizijska kamera da se vidi tok cevi i mesto gde se toplota drugačije ponaša. Uz to se koristi i akustična metoda, a ponekad se u sistem ubacuje bezopasan gas koji izlazi kroz pukotinu i detektuje se posebnim uređajem. Kada se mesto potvrdi, otvara se samo mali deo poda, cev se sanira i pod se zatvara. Time se izbegava razbijanje cele prostorije i skidanje kompletnog poda.

Voda uvek ide putem manjeg otpora, a to gotovo nikada nije prava linija naniže. Kada izađe iz cevi u podu, ona se razlije ispod estriha, prati nagib konstrukcije i pojavi se tamo gde nađe prvi izlaz, na primer u uglu prostorije, kod praga ili kod suseda ispod. Kod zidova voda se sliva niz cev i izađe znatno niže od mesta pukotine, često i u drugoj prostoriji sa druge strane istog zida. Zbog toga je mesto gde se vidi vlaga samo posledica, a ne uzrok. Upravo zato se i radi detekcija, jer se bez nje najčešće razbije prvo ono mesto gde se vlaga vidi, a tamo nema ničega. Poređenjem više tačaka i više metoda se dolazi do stvarnog izvora.

U najvećem broju slučajeva daje vrlo precizan rezultat, ali treba biti realan, jer uslovi utiču na tačnost. Akustična metoda radi bolje kod metalnih cevi i kod većeg pritiska, dok kod plastičnih cevi i slabog curenja zvuk bude tiši, pa se traži više vremena i više merenja. Termovizija najbolje radi kod tople vode, dok kod hladne traži povoljne uslove i strpljenje. Debeo sloj estriha, keramika, izolacija i nameštaj otežavaju merenje. Zbog toga se metode kombinuju, pa se rezultat potvrđuje sa više strana pre nego što se bilo šta otvara. Ozbiljan pristup podrazumeva i to da se pre početka isključe drugi uzroci vlage, kao što su kondenz, prokišnjavanje sa fasade ili kapilarna vlaga iz temelja, jer se i one često zamene sa curenjem.

Prvo zatvorite glavni ventil za vodu, jer se time zaustavlja dalja šteta. Ako je jasno da problem dolazi sa tople vode, dovoljno je zatvoriti ventil na bojleru. Isključite struju u prostoriji ako je voda blizu utičnica i razvodnih kutija, pošto je to ozbiljna opasnost. Sklonite stvari sa poda i pokupite vodu, a ako je prošla ka susedima, obavestite ih odmah, jer se šteta mnogo lakše rešava kada se reaguje brzo. Fotografišite stanje pre popravke, jer to koristi ako se prijavljuje osiguranju ili ako se šteta deli sa zajednicom stanara. Nemojte sami razbijati pod ni zid, jer se najčešće pogodi pogrešno mesto, pa se šteta samo poveća. Zabeležite i stanje vodomera, jer se po njemu vidi koliko voda ističe.

Kod jednostavnijih slučajeva se mesto pronađe za sat do dva, naročito kada je instalacija pregledna i kada je curenje izraženo. Kod složenijih situacija, kao što su velike površine, podno grejanje, više grana i slabo curenje, potrebno je i više vremena, jer se meri na više tačaka i uporedno se koristi nekoliko metoda. U nekim slučajevima se merenje ponavlja posle određenog vremena, da bi se video razvoj vlage. Popravka se najčešće radi odmah nakon što se mesto potvrdi, ako je pristupačno, pa se ceo posao završi istog dana. Ako je potrebno otvarati pod i vraćati keramiku, računa se i vreme za sušenje i završne radove. Ono što traje najduže po pravilu nije sama popravka, već vraćanje prostorije u prvobitno stanje.

Cena zavisi od površine koja se pregleda, od složenosti instalacije i od toga koje se metode koriste. Pregled jednog kupatila je znatno jednostavniji od traženja curenja na podnom grejanju u celom stanu. Na cenu utiče i da li je potrebno snimanje kamerom kod kanalizacije, kao i koliko je vremena potrebno za merenje. Iako detekcija deluje kao dodatni trošak, ona se gotovo uvek isplati, jer se time izbegava razbijanje nekoliko kvadrata poda i keramike koja se posle mora nabaviti i postaviti, što je višestruko skuplje. Popravka se naplaćuje posebno, prema obimu posla. Za okvirnu procenu je dovoljno opisati gde se vlaga pojavila, kada je počela, da li je voda topla ili hladna i da li se vodomer okreće kada su sve slavine zatvorene.